GLEDATI U MJESTO SEDŽDE

Od Aiše, radijallahu anha, se prenosi da je Allahov Poslanik ,sallallahu alejhi ve sellem, klanjao pognute glave naprijed i sa spuštenim pogledom (gledajući u zemlju) . (Prenosi Hakim, 1/479, i kaže da je Sahih op uslovima Buharije i Muslima, a i Šejh Albani se složio sa njim u poglavlju Sifatu-s-Salat, str. 89.)

 

Kada je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ulazio u Ka’bu, , njegove oči bile su fiksirane u mjesto sedžde sve dok je nije napustio. (Prenosi Hakim u Mustedreku, 1/479. I kaže da je Sahih po uslovima Buahrije i Muslima, a i Zehebi se složio sa njim, Šejh Albani je istog mišljenja kao i oni, uIrva’u-l-Galil, 2/73.)

 

Kada klanjač sjedi na tešehhudu, treba da gleda u  uperen kažiprst dok ga pomjera, jer se prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: „uperio svoj kažiprst prema Kibli i usmjerio pogled ka njemu“. (Prenosi Ibn Huzejme, 1/355, br. 719.)

 

U drugoj predaji se kaže, da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: „uperio kažiprst i nije dozvolio da pogle luta preko njega“. (Prenosi Ahmed, 4/3, i Ebu Davud, br. 990.)

 

IZVOR: Skrušenost u namazu, Muhammed Salih El-Munedždžid, str. 33.

ZATVARANJE OČIJU U NAMAZU

Među klanjačima pojavilo se pitanje: Kakav je islamski stav o zatvaranju očiju u toku namaza, posebno ako se osjeća da mu to jača skrušenost?

 

Odgovor:

 

          Zatvaranje očiju u toku namaza je u suprotnosti sa Sunnetom Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, kojeg smo već ranije izložili zbog toga što klanjač neće biti u mogućnosti da gleda u mjesto sedžde i kažiprst.

 

          Ibn Kajjim (Allah mu se smilovao) kaže: “Zatvaranje očiju u namazu nije od prakse Allahovog Poslanika, sallalahu alejhi ve sellem”.  Već smo predočili kako je on imao običaj da gleda u svoj kažiprst za vrijeme tešehhuda i dove i nije dozvoljavao da mu pogled luta preko prsta.

 

          Druga indikcija (da je držao oči otvorene) je činjenica da je ispružio ruku naprijed i dohvatio evenku grožđa. Kada je ugledao Džennet; ugledao je i Džehennem i ženu (koja je mučila mačku). Takođe, spriječio je životinju koja je htjela da prođe ispred njega (dok je klanjao) i djete, malu djevojčicu, i dvije male služavke. Mahnuo je onima koji su ga pozdravili (dok je klanjao). Postoji hadis koji nam kazuje da je šejtan pokušao da ga iskuša za vrijeme namaza. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ga je uhvatio i zadavio – jer ga je vidio vlastitim očima. Iz ovih i drugih hadisa jasno se vidi da Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nije zatvarao oči za vrijeme namaza.

 

Islamski učenjaci su se razišli u mišljenju o tome da je zatvaranje očiju u toku namaza – mekruh.

 

Imam Ahmed, i drugi, mišljenja su da je mekruh i kažu: “Ovo je praksa Jevreja”, ali drugi su to dozvolili, ne misleći da je mekruh.

 

         Prioritetno (radžih) mišljenje bilo bi sljedeće: Ako otvorene oči ne utiču na klanjačevu skrušenost – to je bolje za njega , ali ako mu smanjuje skrušenost ili odvraća pažnju (zbog dekoracije i ukrasa), onda mu nije mekruh da zatvori oči.

 

         Mišljenje da je to mustehab u ovom slučaju je bliže principima i ciljevima šerijata nego reći da je to mekruh. A Allah najbolje zna. (Za’du-l-Me’ad, 1/293, Daru-r-Risale)

 

         Jasno je, dakle, da zatvaranje očiju u toku namaza nije od Sunneta, osim u slučaju kada je to neophodno, jer će, u protivnom, imati negativnog efekta na klanjačevu skrušenost.

 

IZVOR: Skrušenost u namazu, Muhammed Salih El-Munedždžid, str. br. 34.-35.

NE OBAVLJATI NAMAZ PRI STAVLJANJU SOFRE ZA JELO, KOJU KLANJAČ NAMJERAVA DA JEDE

Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao je: “Ne obavljajte namaz ako je hrana pripremljena.”  (Bilježi Muslim, br. 560.) Ako je hrana pripremljena i servirana ili ponuđena, čovjek prvo treba da jede.

 

Neće biti u stanju da ostvari potpunu koncentraciju i skrušenost u namazu. Jer osjeća potrebu za jelom.

 

Ne treba ni da žuri da završi obrok. Jer je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: ”Ako je večera postavljena, a nastupi vrijeme namaza, večerajte prije nego što obavite namaz i ne žurite da završite sa obrokom.”   U drugoj predaji: ”Ako je večera pripremljena i ponuđena, a ikamet oglašen, prvo večerajte i ne žurite sa jelom.” (Buhari, Kitabu-l-ezan; Muslim, br. 557-559.)

 

IZVOR: Skrušenost u namazu, Muhammed Salih El-Munedždžid, str. br. 66.)

UČENJE DOVE ZA VRIJEME NAMAZA, POSEBNO NA SEDŽDI

Nema sumnje da razgovor sa Uzvišenim Allahom, poniznost pred Njim, iskreno traženje Njegove blagodati i pomoći – jača vezu između roba i Njegovog Gospodara i povećava skrušenost. Dove su jedan vid ibadeta i naređeno nam je da ih što više upućujemo.

 

Uzvišeni Allah kaže: “I javno i tajno ponizno molite.” (El-En’am, 63)

 

Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao je: “Uzvišeni Allah je srdit na onog ko mu ne upućuje dove.” (Bilježi Tirmizi, Kitabu-l-Da’vaat, 1/426; ocijenjen kao hasen-dobar u Sahihu-t-Tirmizi, 2686.) 

 

         Prenosi se da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, imao običaj da uči dove na određenim mjestima u toku namaza: na sedždi, između dvije sedžde i poslije na tešehhudu. Najvažnija dova je za vrijeme sedžde, jer je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Rab je najbliži svom Gospodaru dok je na sedždi, pa povećajte tada dove što više“.  (Prenosi Muslim, Kitabu-s-Salat, poglavlje o Ruku i sedzdi, br. 215) I dodao je: “…Na sedždi se trudite da uputite dove, jer će zasigurno biti uslišane“. (Bilježi Muslim, Kitabu-s-Salat, poglavlje o zabrani učenja Kur’ana na ruku i sedždi, br. 207)

 

         Jedna od dova koje je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, učio na sedždi bila je: “Allahummegfir li zenbi kullebu, dikkahu ve džillehu, ve evvelehu ve ahirehu, ve alanijjetehu, ve sirrehu“. (Gospodaru moj, oprosti mi sve moje grijehe, male i velike, prošle i buduće, javne i tajne.)  [Biljezi Muslim, poglavlje o Učenju na ruku i sedždi, br. 216.]

 

        Takođe je učio: “Allahummegifr li ma esrertu ve ma e’alentu“. (Gospodaru moj, oprosti mi ono što sam učinio javno i tajno.) [Prenosi Nesai El-Mudžteba 2/569; Sahihu-l-Džami’, 1067.]

 

Dove koje je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, učio između dvije sedžde su već spomenute ranije. 2 [Poglavlje 11., knjiga Skrušenost u namazu]

 

Od Ebu Hurejre, radijallahu anha, se prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Kada neko od vas završi sa posljednim sjedenjem u namazu, neka zamoli Uzvišenog Allaha da ga sačuva od četiri stvari: džehenemske kazne, kaburske kazne, iskušenja u životu i na samrti i iskušenja mesiha dedždžala (ćoravog Mesije)”.

 

Takođe bi imao običaj učiti: “Allahumme inni e’uzu bike min šerri ma amiltu, ve min šerri ma lem e’amel“. (Gospodaru moj, utječem Ti se od zla kojeg sam uradio i zla kojeg nisam uradio.)

 

Allahumme hasibni hisaben jesiren“. (Gospodaru moj, učini moje poglavlje računa lahkim.)

 

On bi podsticao Ebu Bekra, radijallahu anha, da čini sljedeću dovu: “Allahumme inni zalemtu nefsi zulmen kesiren, ve la jagfiru-z-zunube illa ente, fagfir li magfireten min indike ve-r-rhamni inneke ente-l-Gafuru-r-Rahim“. (Gospodaru moj, doista sam sebi učinio nasilje i niko ne može oprostiti grijehe osim Tebe. Oprosti mi i smiluj mi se, jer Ti si Onaj koji neizmjerno prašta, Najmilostiviji.)

 

Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, čuo je nekoga da uči na tešehhedu: “Allahumme inni es’eluke ja Allah, El-Ehadu El-Samed ellezi lem jelid ve lem jelud ve lem jekun lehu kufuven ehad, en tegfir li zunubi inneke ente-l-Gafiru-r-Rahim“. (Gospodaru, molim Tebe, O Allahu, Jedini, Ti si svakom utočiste, Nisi rodio, niti Si rođen, Tebi niko nije ravan, da mi oprostiš grijehe, jer Ti neizmjerno praštaš, Najmilstiviji.)

 

On je, sallallahu alejhi ve sellem, rekao ashabima: “Oprošteno mu je, oprošteno mu je“.

 

Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, čuo je drugog čovjeka kako uči: “Allahumme inni es’eluke bi’enne leke-l-hamd, la ilahe illa ente vahdeke la šerike leke el-Mennan ja’bedia-s-Semavati ve-l-erd, ja ze-l-Dželali vel-l-Ikram, ja Hajju ja Kajjum, inni es’eluke-l-Dženneh, ve e’uzu bike mine-n-Nar“. (Gospodaru moj, Tebe molim, Tebi pripada svaka hvala, nema boga osim Tebe Jedinog, bez sudruga, Darivalac, Stvaraoc nebesa i Zemlje, Vlasnik Slave i Poštovanja, Živi i Vječni, molim Te da mi podariš Džennet i zaštitiš od Džehennema.) Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao je ashabima: “Da li znate kako je molio Allaha?” Rekli su: “Allah i Njegov Poslanik najbolje znaju“. Rekao je: “Tako mi Onoga u čijoj je ruci moja duša, molio je Allaha Njegovim Najuzvišenijim imenima i kada Ga neko moli njima – On mu se odaziva i ako mu je treženo – On daje“.

 

Posljednje sto bi proučio, između tešehhuda i predaje selama bi bilo: “Allahummegfir li ma kaddemtu ve me abbertu, ve ma ešrertu ve ma e’alentu, ve ma ešreftu ve ma ente e’alemu bihi minni ente-l-Mukaddim ve ente-l-Mu’ehhir, la ilahe ila ente“. (Gospodaru moj, oprosti mi moje ranije grijehe i kasnije, ono sto počinih potajno i na javi, one u kojima nisam mjere imao, kao i one o kojima Ti znaš bolje od mene. Ti si Prvi i Posljednji. Nema boga osim Tebe.)  [Ove i druge dove, sa njihovim isnadima, mogu se naći u Sifatu-s-Salat od Šejha Albanija, str. 163.]

 

Memorisanje dova kao što su ove, riješava problem klanjača koji ne znaju sta da uče poslije tešehhuda.

MES’ELA O ŠEJTANSKIM VESVESAMA U NAMAZU

Ovo je šejtanska obmana, koju “Hinzib” sprovodi na pojedinim klanjačima: On pokušava da ih ometa dok klanjaju, nagovarajući ih da misle na druge vrste ibadeta, a ne na namaz koji obavljaju, kao na primjer: Da’va, islamsko obrazovaje, znanje. Klanjači počinju da duboko razmišljaju o ovim temama i prestaju da se koncentrišu na ono sto uče. Neke čak zbuni sugerišući im da je Omer, radijallahu anha, kovao planove za vojsku u toku molitve.

 

Šejhu-l-Islam Ibn Tejmijje nam razjašnjava ovaj slučaj i kaže: “Prenosi se, da je Omer Ibn Hattab, radijallahu anha, rekao: ‘Kujem planove za moju vojsku dok sam u namazu’, – to je zbog toga, sto je Omer, radijallahu anha, bio u džihadu, vođa pravovjernih i vojskovođa. Klanjao je namaz u strahu’ (Salatu El-Hauf), jer je istovremeno pazio na neprijatelja, bez obzira da li je borba bila u toku ili ne. Dužnost mu je bila da klanja i da vodi džihad, pa je to morao izvršavati na najbolji mogući način”.

 

Uzvišeni Allah Kaže: “O vjernici, kad se s kakvom četom sukobite, smjeli budite i neprestano Allaha spominjite da biste postigli ono sto želite.” (El-Enfal, 45.) Jasno je da čovjek ne može imati isti duševni mir za vrijeme džihada i u bezbjednosti; ako se desi, da čovjekov namaz ima mali nedostatak zbog džihada, to ne znači da je njegov iman faličan. Zbog toga možemo reći, dasu norme za namaz labavije – u vremenu rata i opasnosti, u poređenju sa normama – za vrijeme mira. Uzvišeni Allah nam govori o molitvi u ratnim uslovima: “A u bezbjednosti obavljajte molitvu u potpunosti, jer vjernicima je propisano da u određeno vrijeme molitvu obavljaju.” (En-Nisa’, 103.) Jasno je navedeno da se namaz u bezbjednosti ne obavlja na isti način kao u ratnim uslovima.

 

Pored toga, ako je čovjekov iman jak, imaće dovoljno prisutnost duha, čak i ako razmišlja o drugim stvarima u toku namaza.

 

Uzvišeni Allah učinio je da se istina učvrsti u Omerovom srcu i on je bio nadahnuti govornik, tako da nije čudno da osoba ovakvog karaktera kuje planove za vojsku dok klanja. On je to mogao učiniti, dok drugi ne bi mogli. Bez sumnje – da nije imao obaveze oko džihada, prisutnost mozga i srca bi mu bila veća u namazu. Čak i Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, u mirnim vremenima imao je perfektniji namaz od onog u ratnim opasnostima, što se ogledalo u njegovom spoljašnjem izgledu. Ako je Uzvišeni Allah spustio olakšice u fizičkim pokretima za vrijeme namaza u ratnoj situaciji, kako je tek u pogledu unutrašnjeg aspekta?

 

U zaključku možemo konstatovati da ako osoba, zbog nedostatka vremena, misli na nešto sto je obavezno (dok klanja) nije isto kao kad osoba koja nije u škripcu sa vremenom misli na nešto sto nije obaveza.

 

Moguće je da je Omer, radijallahu anha, bio veoma zauzet i to je bilo jedino vrijeme koje je on imao na raspolaganju da misli na ratne planove, imajući u vidu da je bio vođa Ummeta, sa puno obaveza i odgovornosti. Svako se može naći u sličnoj situaciji u kojoj se Omer, radijallahu anha, nalazio. Ljudi uvjek misle (u toku namaza) na stvari na koje ne misle u toku dana, i to može biti od šejtana. Jednom od ispravnih prethodnika neki čovjek rekao je da je zakopao novac, ali se ne može sjetiti na kom mjestu. On mu je odgovorio: “Idi i klanjaj”. Čovjek ga posluša, ode da obavi namaz i sjeti se gdje je zakopao novac. Pa mu je rečeno: “Kako si znao ?” Odgovorio je: “Znam da ga šejtan neće ostaviti na miru dok klanja, a da ga ne podsjeti na nešto sto mu je važno; ovom čovjeku je najvažnije da se sjeti gdje je zakopao svoj novac”. Iskren rob će se truditi da ostvari perfektnu prisutnost misli u namazu, na isti način kao što se trudi da potpuno uradi i sve ostalo što mu je naređeno. I nema moći, niti snage, bez Allaha, Uzvišenog, Svemogućeg”.  [Medžmu’a-l-Fetava, 22/610]

 

IZVOR: Skrušenost u namazu, Muhammed Salih El-Munedždžid, str. br. 49.-51.

SEDŽDA-TILAVET U NAMAZU

Kada se prouči neki od ajeta u kojem se spominje sedžda, ili čujemo da ga je neko drugi proučio, (u namazu) poželjno je učiniti sedždu.

U Svojoj Knjizi Uzvišeni Allah opisuje poslanike i iskrene vjernike i kaže: “Kad bi im se ajeti Milostivog čitali, oni bi licem na tle padali i plakali.” (Merjem, 58)

Ibn Kesir (Allah mu se smilovao) kaže: “Islamski učenjaci su se složili o propisanosti sedžde – tilavet, stoga je na nama da je praktikujemo kako su to oni činili”.  [El-Kur’an El-Azim, 5/238, Daru-s-S’ab.] Sedžde – tilavet za vrijeme namaza je veoma važno, jer povećava i jača skrušenost.

Uzvišeni Allah kaže: “I padaju licem na tle plačući i to im povećava strahopoštovanje(skrušenost).” (El-Isra’, 109)

Prenosi se da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, činio sedždu kada je u namazu učio Suretu En-Nadžm.

Buhari (Allah mu se smilovao) u svome Sahihu prenosi, da je Ebu R’afi rekao: “Klanjao sam jaciju sa Ebu Hurejrom, radijallahu anha, i on je učio, Iza ssema’un- nsekat, i učinio sedždu. Upitao sam ga o tome i odgovorio je: ‘Činio sam sedždu za Ebu-I-Kasimom (Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem), i nastaviću tako raditi sve dok ga ponovo ne sretnem‘”. [Sahihu-l-BuhariKitabu-l-ezan, poglavlje o Ez-Zuhru bi-l-is’ba.]

Veoma je važno da istrajemo praktikovati sedždu – tilavet, posebno jer ljuti i ometa šejtana i slabi njegovu moć nad klanjačem.

Ebu Hurejre, radijallahu anha, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Kada covjek prouči neki od ajeta u kojem se spominje sedžda i on je učini, šejtan se povuče u stranu i počne plakati i govoriti: Teško meni! Naređeno mu je bilo da učini sedždu, pa ju je učinio i Džennet je njegov; naređeno mi je bilo da je učinim, pa sam odbio i za mene je Džehenem“. (Bilježi Muslim u svome Sahihu, br. 133.)

IZVOR: Skrušenost u namazu, Muhammed Salih El-Munedždžid, str. br. 44-45

POMJERANJE KAŽIPRSTA U NAMAZU

Ovaj pokret je zanemarena od strane velikog broja klanjača; vjerovatno iz neznanja o njegovoj vrijednosti i efektu koji ima na skrušenost. Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao je : “Pokretanje kažiprsta teže je šejtanu od udarca željezom” (Bilježi Ahmed, 2/119, njegov isnad je hasen-dobar, pomenut u Sifatu-s-Salat, str. 159.)  Pomijeranje i uperivanje kažiprsta za vrijeme tešehhuda (sjedenja u namazu) bolnije je šejtanu od udarca željezom, jer to podsjeća roba na Allahovu Jednoću i iskreno obožavanje samo Njega, što je najmrže šejtanu; utječemo se Allahu od njega. (Fethu-r-Rabbani, od El Sa’di, 4/15.)

 

Zbog velike koristi praktikovanja ovog Sunneta, Ashabi, radijallahu anha, su podsticali jedan drugog na to i nastojali da ne zaborave, nasuprot današnjim klanjačima koji olahko shvataju ovaj čin.

 

Prenosi se da su: “Ashabi. radijallahu anha, imali običaj da jedan drugom naređuju upiranje prsta za vrijeme dove.” (Prenosi Ibn Ebi Šejhe, njegov isnad je hasen-dobar, pomenuto je u Sifatu-s-Salat, str. 141. Pogledati u El-Musennefu, br. 9732, deseti tom, str. 381, Daru-s-Selefijje, India.)

 

Sunnet je da kažiprst bude uperen, podignut i pomijeran u pravcu Kible, za sve vrijeme na tešehhudu.

 

IZVOR: Skrušenost u namazu, Muhammed Salih El-Munedždžid, str. br. 36.

NE OBAVLJATI NAMAZ U POSPANOM STANJU

Enes Ibn Malik prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Ako je neko pospan dok klanja, neka odspava (da je dovoljno odmoran), da bi znao šta govori. “Što znači da treba da se odmori i onda obavi namaz.” (Bilježi Buhari, br. 210.)

Ovo može da se dogodi za vrijeme noćnog namaza, u vrijeme kada se dova prima i čovjek može protiv sebe doviti, a da to i ne primjeti. Ovaj hadis odnosi se i na farz – namaze, ako je klanjač siguran da ce imati dovoljno vremena za obavljanje namaza, pošto se odmori. (Fethu-l-Bari, Poglavlje o abdestu, poslije spavanja).