NE OBAVLJATI NAMAZ IZA OSOBE KOJA PRIČA ILI SPAVA

Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, zabranio je da se namaz obavlja pod ovakvim okolnostima i kaže: “Ne klanjajte iza osobe koja spava ili koja priČa”. (Bilježi Ebu Davud, br. 694; Sahihu-l-Džami’, br. 375. i kaže da je hadis hasen – dobar.)

 

 PriČanje osobe Će ometati klanjaČa u namazu, a osoba koja spava može otkriti dio tijela koji ce takođe odvratiti pažnju klanjaču.

 

Hattabi (Allah mu se smilovao) je rekao: “Obavljanje namaza iza osoba koje pričaju Šafija i Ahmed ibn Hanbel smatraju da je mekruh, jer njihovo pričanje ometa klanjača, prilikom obavljanja namaza”. (Avn-l-Ma’bud, 2/388)

 

U pogledu neobavljanja namaza iza osobe koja spava, jedan broj islamskih učenjaka smatra da su dokazi slabi (uključujući Ebu Davuda u njegovom Sunenu, Kitabu-s-Salat…).

 

Bilježi Buhari (Allah mu se smilovao) hadis od Aiše, radijallahu anha, u njegovom Sahihu, Babu-s-Salat halfe en-Na’im: “Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je imao običaj da klanja dok sam ja ležala poprečno od njega, na krevetu”. (Sahihu-l-Buhari, Kitabu-s-Salat)

 

Mudžahid, Tavus i Malik smtraju da je mekruh obaviti namaz iza osobe koja spava, jer postoji mogućnost da se pokaže dio tijela koji ce skrenuti pažnju i ometati klanjača. (Fethu-l-Bari)

 

Ako ne postoji mogućnost da se to desi, onda nije mekruh da se obavi namaz za osobom koja spava. A Uzvišeni Allah najbolje zna.

SUZDRŽATI SE OD ZIJEVANJA U NAMAZU

Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, rekao je: “Ako za vrjeme namaza osjetite potrebu za zijevanjem, pokušajte da se suzdržite koliko god možete da šejtan ne bi ušao”. (Bilježi Muslim, 4/2293.)

Ako šejtan uđe, može uticati na klanjačevu skrušenost, pored toga što mu se smije kada on zijeva.

E OBAVLJATI NAMAZ PRI POSTOJANJU FIZIOLOŠKIH POTREBA

Nema sumnje da je odstranjivanje fizioloških potreba jedna od činjenica koja utiče na ostvarivanje skrušenosti u namazu. Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, zabranio je obavljanje namaza u slučaju da postoji potreba za mokrenjem ili obavljanjem velike nužde. (Bilježi Ibn Madže u svom Sunenu, br. 617; Sahihu-l-Džami’, br. 6832.)

 

 

Ako je neko u takvoj situaciji, prvo treba da ode u nužnik i obavi prirodne potrebe, čak i ako će izostati iz džemata, jer je Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, rekao: “Ako neko od vas ima potrebu da ode u nužnik, a namaz je već počeo, neka prvo ode u nužnik”. (Bilježi Ebu Davud, br. 88.; Sahihu-l-Džami’, br. 299.)

 

 

Ako se to desi dok klanjač obavlja namaz, treba ga prekinuti, otići i osloboditi se fiziološke potrebe, uzeti abdest i onda ponovo obaviti namaz, jer je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Nema namaza ako je brana pripremljena ili ako se neko suzdržava od nužde”. (Sahihu-l-Muslim, br. 560.)

 

 

 

 

Suzdržavanje ce u ovom slucaju sigurno negativno uticati na postizanje skrušenosti u namazu. Ovo se odnosi i na oslobadanje vjetrova.

PRIKRIVANJE SKRUŠENOSTI U NAMAZU

Huzejfe, radijallahu anha, imao je običaj da kaže: “Čuvajte se licemjerstva u skrušenosti”. Pa je upitan: “Šta je to licemjerstvo u skrušenosti?” Odgovorio je: “Kada tijelo ispoljava skrušenost koja ne potiče iz srca”.

 

 

Fudail ibn Ijjad je rekao: “Ružno je vidjeti čovjeka da ispoljava skrušenost, koju ne posjeduje njegovo srce”. Neko je vidio čovjeka pogurenog tijela i ramena, pa mu je prišao i rekao, “Skrušenost je tu”, ukazujući na srce, “a ne ovdje”, tapšući ga po ramenima. (El-Medaridž, 521/1)

 

 

Kaže Ibnu-l-Kajjim (Allah mu se smilovao), objašnjavajući razliku između istinske bogobojaznosti i lažne skrušenosti licemjera: “Bogobojaznost vjernika ogleda se u njegovom srcu koje je pokorno, ponizno i svjesno Allahove Veličine; puno strahopoštovanja i strepnje, dok se u potpunosti ne preda svome Uzvišenom Gospodaru. Stidljivo i sa ljubavlju priznaje Njegove blagodati i vlastite greške. Nema sumnje da će skrušenost srca biti praćena i od ostalih organa tijela. Lažna bogobojaznost ispoljava se rametanjem i pretvaranjem, bez udjela srca”. Tako su se neki ashabi utjecali Allahu riječima: “Gospodaru moj, utječem ti se od lažne skrušenosti”. A kada su upitani šta je to lažna skrušenost, odgovorili su: “Da tijelo izgleda skrušeno, a  u srcu poniznosti nema!” Istinski pokoran sluga sputao je fizičke strasti i njegovo je srce ispunjeno svjetlošću Allahove Uzvišenosti. Strasti su ugašene zbog osjećaja ogromnog strahopoštovanja koje ispunjava srce. Tijelo je smireno, a srce postaje spokojno. Rob osjeća sigurnost uz svog Gospodara, dok Uzvišeni Allah spušta smiraj na njega.

 

 

Razmetanje i licemjerno pretjerivanje u skrušenosti jest ponašanje osobe koja želi da se pokaže pred drugima, dok mu je duša, u suštini, prepuna strasti i požuda. Tako njegova spoljašnjost izražava poniznost, ali zvijer – strast leži u njemu i strpljivo čeka u zasjedi da se baci na plijen. (Kitabu-r-Ruh, str. 314., Daru-l-Fikr, Jordan)

 

 

Skrušenost u namazu postiže se kada se srce isprazni i klanjač skoncentriše isključivo na namaz; sve ostalo se zanemaruje i zapostavlja. Samo tada on nalazi utjehu i uživanje u namazu, što potvrđuje Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem: “…Radost moga srca je u namazu”. (Tefsir ibn Kesir, 5/456. Hadis se nalazi u Musnedu Ahmeda ibn Hanblea, br. 3/128, i u Sahihu-l-Džami’, 3124.)

 

Uzvišeni Allah spominje: El-baši’ine ve-l-Haši’at (Ljudi i žene koji su ponizni pred svojim Gosopodarom), i opisao ih je kao stepen onih koji su odabrani. I kaže da je za njih On pripremio oprost i veliku nagradu (Džennet). (Kur’an, El-Ahzab, 35. ajet)

 

 

Jedna od koristi koju klanjač ima od poniznosti jeste olakšanje namaza. Uzvišeni Allah kaže: “Pomozite sebi strpljenjem i molitvom, a to je zaista teško osim poslušnima.” (El-Bekare, 45.) Iskreni vjernici, pokorni Allahu, se boje Njegove kazne i vjeruju u Njegovo obećanje i opomene. To znači da je namaz zaista težak, osim onima koji posjeduju skrušenost. (Tefsir ibn Kesir, 1/125.)

 

 

Skrušenosat je veoma važna, ali ipak lahko išcezava iz srca ljudi. Rijetko je prisutna, posebno u vremenu u kojem živimo. Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem ,rekao je: “Prva stvar koja će biti uzdignuta sa zemlje – oduzeta od mog Ummeta jeste skrušenost, tako da ćeš teško sresti roba ponizna”. (Prenosi Et-taberani u El-Kebiru i njegov sened je dobar. Pogledati takode u Sahihu-l-Tegrib, br. 543 i kaže da je sahih.)

 

 

 

IZVOR: Skrušenost u namazu, Muhammed Salih El-Munedžid, str. 11.-13.)

NE PODIZATI POGLED KA NEBU U TOKU NAMAZA

Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, upozorio nas je i strogo zabranio da to radimo. Rekao je: “Kada klanjate, ne podižite pogled ka nebu da ne biste izgubili vid”. (Prenosi Ahmed, 5/294; Sahihu-l-Džami’, br. 762.) U drugoj predaji kaže: “Šta je ovim ljudima, pa dižu pogled ka nebu u toku namaza”? U trećoj predaji kaže: “…da podižu pogled kad upućuju dove za vrijeme namaza”? (Prenosi Muslim, br. 429.)

Strogo je upozoravao protiv tog pokreta i rekao je: “Neka prestanu da to rade ili će im vid biti oduzet”. (Bilježi Ahmed, 5258; Sahihu-l-Džami’. 5574)

PROPISI SKRUŠENOSTI U NAMAZU

Prioritetno mišljenje o skrušenosti je da je ona – vadžib. Šejhu-l-Islam ibn Tejmijje, Allah mu se smilovao, citirajući riječi Uzvišenog: “Pomozite sebi strpljenjem i molitvom, a to je zaista teško, osim poslušnima.” (Prijevod značenja, sura El-Bekare, 45), kaže: “Ovo implicira na prijekor onih, koji nisu skrušeni (ponizni). Prijekor se propisuje samo u slučaju odbijanja obaveznog ili činjenjem zabranjenog akta. Prema tome, ako oni koji ne posjeduju skrušenost – zaslužuju prijekor to nam ukazuje da je skrušenost vadžib.

 

Činjenicu da je skrušenost vadžib potvrđuju slijedeči kur’anski ajeti: ”Ono što žele vjernici će postići, oni koji molitvu svoju ponizno obavljaju …” ( Prijevod značenja, sura El-Mu’minun, 1-2)

“Oni su dostojni nasljednici, koji će Džennet naslijediti, oni će u njemu vječno boraviti.”( Prijevod značenja, sura El-Mu’minun, 10-11)

 

Uzvišeni Allah nam ukazuje da ce skrušeni naslijediti Firdevs, i niko drugo osim njih.

 

Skrušenost je obavezna dio namaza i to podrazumijeva smirenost i poniznost. Onaj koji kljuca kao vrana pri obavljanju sedžde, ne posjeduje skrušenost; a ko ne podigne glavu potpuno prilikom vraćanja sa rukua i ne zastane prije nego što krene na sedždu, nije smiren, jer smirenost podrazumijeva odmjereni tempo pri obavljanju vjerskih dužnosti. Čovjek koji nema smirenosti, nema ni skrušenost u svome namazu a ko nema skrušenost – on je griješnik.

 

Druga indikacija da je skrušenost u namazu – vadžib jest činjenica da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, upozoravao ljude koji su dizali pogled ka nebu u toku namaza. Taj postupak je kotradiktoran skrušenosti. (Medžmu’a-l-Fetava, 22/553-558)

 

 

O fadiletima skrušenosti u namazu i opominjanju onih koji su je zapostavljali Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “Uzvišeni Allah je propisao pet namaza. Ko se pravilno abdesti i klanja na vrijeme, upotpuni ruku i posjeduje perfektnu skrušenost, Allah mu je obećao oprost. Ko to ne uradi, obećanja mu nema; ako Allah hoće – oprostit će mu, a ako hoće – kaznit će ga.”  (Ebu Davud, br. 425 i Sahihu-l-Džami’ 3242)

 

U drugoj predaji navodi se da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Ko se abdesti i to pravilno uradi i klanja dva rekjata nafile, sa potpuno predanim srcem, u drugoj predaji (‘ne misleći ni na šta drugo, osim na namaz’) biće mu oprošteni predhodni grijesi, prema drugoj predaji (Džennet mu je zagarantovan). (Buhari, El-Baga, br. 158.; Nesai, 1/95; Sahihu-l-Džami’, 6166.)

 

 

Ako razmotrimo činjenice koje nam pomažu da ostvarimo skrušenost u namazu, možemo ih svrstati u dvije grupe:

 Prva grupa: Pridržavanje onoga što pomaže i jača skrušenost u namazu.

 Druga grupa: Odstranjivanje svega što umanjuje i slabi skrušenost.

 

 

Šejhul-Islam Ibn Tejmijje, Allah mu se smilovao, objašnjava i ukazuje na činjenice koje nam pomažu da ostvarimo skrušenost u namazu i kaže: ”Dvije stvari nam pomažu da ostvarimo skrušenost: jaka želja da uradimo ono što nam je obaveza i slabljenje dekoncentracije.”

 

Jaka želja da uradimo ono što nam je obaveza u vjeri ogleda se u čovjekovoj težnji da se skoncentriše na svoj govor i rad, razmišljajući o kur’anskim ajetima, njihovim značenjima i dovama, imajući na umu činjenicu da on priča sa Uzvišenim Allahom kao da ga vidi (jer kada ustane da klanja, rob zaista razgovara sa svojim Gospodarom).

 

Ihsan znači “obožavati Allaha kao da Ga vidimo, a ako Ga mi ne možemo vidjeti, doista On vidi nas!”

 

Sve što više osjeti ljepotu i slast namaza rob će mu biti privrženiji. To, opet zavisi od jačine njegovog imana. Postoje mnogobrojni načini da se iman ojača. Zbog toga je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, imao običaj da kaže: “U vašem svijetu, najdraže su mi bile žene i mirisi, a radost moga srca je u namazu.”  U drugom hadisu je rekao: “O, Bilale, hajde da nas namaz odmori” , nije rekao ‘da se odmorimo od njega (namaza).”  (Nesai, Ahmed, Ibn Sa’d)

 

Slabljenje dekoncentracije (za vrijeme namaza) podrazumijeva našu težnju da odstranimo sve ono, što nam odvlači misli od Uzvišenog Allaha i odvraća pažnju od namaza. Ovo se razlikuje od osobe do osobe, shodno prisutnim vesvesama. Zavisi i od stepena sumnji, želja i mogućnosti srca da se odupre nedozvoljenom. (Medžmu’a-l-Fetava, 22/606-607)

 

 

IZVOR: Skrušenost u namazu, Muhammed Salih El-Munedždžid, str. 14. – 16.

UTICAJ VESVESA (šejtanovih došaptavanja) U NAMAZU

Islamski učenjaci posvetili su veliku pažnju pitanju vesvesa u namazu, pa ćemo razmotriti i njihov uticaj na skrušenost: Ako je ogromna izložena ogromnom uticaju vesvesa (šejtanovih došaptavanja) u namzu, da li je njegov namaz ispravan ili ga mora ponoviti?

Ibnu-l-Kajjim (Allah mu se smilovao) kaže: ‘Rečeno je: “Šta mislite o namazu onoga koji klanja bez skrušenosti; da li mora ponoviti namaz ili ne?’

U pogledu nagrade – neće mu se računati, osim dijelova u kojima je bio skoncentrisan i posjedovao potpunu skrušenost, pred Uzvišenim Allahom.”

Ibn Abbas, radijallahu anha, rekao je: “Od vašeg namaza nećete imati, osim dijelova u kojima ste bili prisutni”.

U Musnedu se prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Neće čovjek obaviti namaz, a da mu se ne zapiše – osim polovina, trećina, četvrtina… ili desetina”.

Uzvišeni Allah je odredio nagradu klanjaču zavisno od njegove skrušenosti i ukazao da onaj koji nema skrušenosti neće biti od uspješnih. Ako je klanjač ostvario potpunu skrušenost u većini namaza, ne treba ga ponavljati, jer nafile – namazi i zikrovi nadoknaduju nedostatke koji se pojave u toku farz-namaza.

Islamski učenjaci su se razišli u mišljenjima – u slučaju da se nije postigla skrušenost i propisna koncentracija u toku namaza.

Takođe, mišljenja se razlikuju po pitanju da li osoba koja je bila izložena ogromnom uticaju vesvesa mora ponoviti namaz ili ne.

Ibn Hamid (Allah mu se smilovao) mišljenja je da se namaz obavezno mora ponoviti, ali većina učenjaka ne dijele njegovo mišljenje.

Dokaz im je činjenica da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, naredio klanjaču koji se zbuni u namazu da učini sehvi – sedždu i nije spomenuo da se namaz mora ponoviti, mada je rekao: “Šejtan dođe svakome od vas u namaz i kaže, sjeti se toga i toga, sjeti se toga i toga, o nečemu što je klanjač zaboravio, dok ga ne zavede do te mjere da čovjek ne zna koliko je rekjata klanjao”.

Po pitanju nagrade, nema razlike u mišljenju; jasno da je ona određena u zavisnosti od skrušenosti i prisustva srca u namazu, jer Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “Čovjek može obaviti namaz, a da mu ništa ne bude zapisano osim polovina, trećina, četvrtina…ili desetina”.

Ibn Abbas, radijallahu anha, rekao je: “Od namaza nećete imati osim onoliko, koliko ste bili prisutni u njemu”.

Tako da namaz nije korektan u smislu dobijanja nagrade, ali je važeći u smislu da ga ne moramo ponoviti.(Medaridžu-l-Salikin, 1/112)

U Es-Sahihu prenosi se da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Kada mujezin prouči ezan, šejtan pobjegne da ga ne čuje. Kada se ezan završi, on se vrati, a kada namaz počne, šejtan pobjegne, ali se ubrzo vraća i stane izmedu klanjača i njegove duše, govoreći: sjeti se toga i toga, sjeti se toga i toga – o nečemu što je klanjač zaboravio dok ga ne zbuni a on ne zna koliko je rekjata klanjao. Ako se to desi, neka klanjač ucini sehvi – sedždu dok sjedi”.

Rekli su: Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, naredio je u slučaju namaza, u kojem nas je šejtan zaveo il ismo zaboravili koliko smo klanjali, da učinimo sehvi – sedždu. Nije naredio da se namaz ponovi.

Kažu: Ovo je razlog sehvi – sedždi: da uznemiri šejtana i ometa ga u stajanju izmedu klanjača i njegove duše (u toku namaza). Zbog toga se ove sedžda nazivaju i ‘dvije’ uznemiravajuce sedžde’. (El-Medaridžu-l-Salikin, 1/528-530.)

Ako kažemo da se namaz mora ponoviti da bi se ostvarila nagrada, onda to klanjač mora da odluči sam. Ako želi da postigne obećanu nagradu, može ponoviti namaz, a ako želi da je propusiti, onda ne mora.

Ako kažemo da moramo natjerati ljude da ponove namaz i kaznimo ih ako to ne urade, primjenjujući na njima propise, kao na one koji ostave namaz, onda to  nije u redu. Između ova dva stava, ovaj je ispravniji. A Allaha najbolje zna.